Град Тузла административни је центар те привредни, културни и образовни центар Тузланског кантона и економско-географске регије североисточне Босне. Тузла је претежно индустријски град, центар истоимене општине и Тузланског кантона.Такође је и привредни, културни, спортски, образовни центар североисточне Босне и Херцеговине, у долини планине Мајевице. 
Град је познат по хемијској и моторној индустрији. Нарочито је познат по великом богатству солИ, по којој је и добио име (из турског језика: „тузи“ значи „со"), те овај град лежи на великом броју рудника соли.
Природни ресурси и богата налазишта енергетских и минералних сировина били су опредељујући  фактор за усмеравање досадашњег привредног  развоја овог подручја, а уједно су и важан ослонац будућег развоја.
Тузлу је најстаријим или једним од најстаријих насеља у Европи учинила њена посебна геолошка прошлост. Наиме, велики део Европе, у давној геолошкој прошлости, представљао је дно Панонског мора. И последњи остаци овога мора повукли су се са садашње површине пре 10 милиона година. Само испод Тузле ово море оставило је траг у виду 350 милиона тона сланих стена и слане воде. Слана вода избијала је на површину, људи су је прерађивали у со још у неолиту. После су оформили бунаре, који су постајали све савременији, а слана вода је временом постала основом хемијске индустрије у савременој Тузли.
18. јула 2003. године, локалне власти су одлучили да велику количину слане воде извуку на површину, у претходно припремљено дно, тако је Тузла данас једини град у Европи који има слано језеро и једини град на свету чије је слано језеро истовремено и купалиште и плажа у најужем историјском центру града. Вода сланог Панонског језера је наводно и лековита.
Тузла има велику индустријску традицију, засновану на богатим налазиштима соли и угља.
Данас је Тузла град нове енергије, последњих година доживљава велику експанзију градње, наглог и брзог развоја.

Бијељина је град и средиште истоимене општине у сјевероисточном дијелу Републике Српске. Површина општине је 734 км², а укупни број становника износи отприлике 114.663. Град је историјско средиште Семберије и један од најбогатијих градова Босне и Херцеговине. Као плодан равничарски град чини један од центара за производњу и трговину храном. Бијељина је препознатљива по пространом централном тргу, чију љепоту увећава пријатан амбијент Градског парка.

Влада Републике Српске је у мају 2012. године донијела одлуку о промјени статуса општине Бијељина којом је Бијељина добила статус града.1992.године.

На простору општине Бијељина за сада најстарији потврђени трагови живота људи потичу из млађег каменог доба (5000 - 3000 година п.н.е.). Такође су забиљежени остаци из периода неолита, бронзаног и гвозденог доба и античког периода. Истраживани су локалитети Градац и Пољопривредно добро у Батковићу, Главичицама, Кућерине у Дворовима, Село у Којчиновцу, Бродић у Тријешници, а из античког периода истражена је римска вила на локалитету Прекаја у Бродцу, а у Великој Обарској је пронађена оловна плочица култне намјене са представом 'Подунавских коњаника'.

Најпознатији старосрпски и старословенски локалитет код нас је истражен са обје стране Бистрика између села Батковић и Остојићево и састојао се од 4 локалитета у трајању између ВИИ и XИИ века. Посебно је значајно да је на локалитету Челопек истражен већи комплекс радионица металуршког насеља гдје су наши преци у ВИИИ вијеку топили гвожђе и производили гвоздене алатке, о чему јасно свједочи налаз гусано - графитног лонца који се чува у бијељинском Музеју. У ово вријеме насеље на Бистрику, вероватног назива Бистрица, било је без сумње центар жупе која је обухватила цијелу равницу прије него што је настала Бијељина.

Прво спомињање имена Бијељина губи се у далекој прошлости. У “Љетопису попа Дукљанина”спомиње се једна побједа захумског кнеза Беле - Павлимира против Мађара “у равници Белина”'. Данас се у науци сматра да је први сигуран помен насеља Бијељине онај од 3. марта 1446. када је овде опљачкан један дубровачки трговац од стране људи Илочког бана.

Бијељина је као ријетко који град само у последњих 500 година чак 2 пута мијењао комплетно становништво. Први пут је то било са доласком Турака 1520. године, а други пут са доласком Аустријанаца 1716. године. По попису Зворничког санџака 1533. године у опустелом Бијељинском крају спомињу се само 4 села: Четвртковиште, Мирковци (Дашница), Грм (Галац) и Чукојевићи (Модран) са укупно 55 кућа. На следећем попису из 1548. пописано је 17 села са 772 куће, од којих 554 православних и 218 муслиманских. Из овог времена је и најстарија грађевина у Бијељинској општини, а то је духовни центар Срба овог краја - Манастир Тавна, немањићка задужбина.