Штутгарт (нем. Стуттгарт) је главни град немачке покрајине Баден-Виртемберг. Са око 593.000 становника, Штутгарт је највећи град те покрајине и шести по величини у Немачкој, после Дортмунда и Есена. Овај град је с покрајинским парламентом, седиштем владе Баден-Виртемберга као и другим покрајинским институцијма, политички центар те покрајине. Најближи већи градови су Франкфурт (око 204 км северозападно) и Минхен (око 220 км југоисточно од Штутгарта).
Штутгарт се налази на око сат времена удаљености од Шварцвалда и Швапске Јуре. Средиште града се налази у плодној долини, угнежђено између винограда и густе шуме у близини реке Некар. У врућим летњим данима, локално становништво ово подручје описује као „штутгартски казан“. Као резултат огромне висинске разлике, у и око града се налази око 400 степеништа , што приближно чини око 20 км степеништа. Многа воде порекло из времена када су виногради окруживали целу долину. Чак и данас, постоје виногради који су удаљени мање од 500 м од главне железничке станице.
Сматра се да је сам град Штутгарт основан око 950. године, непосредно пре битке на Лешком пољу. Основао га је швапски војвода Лудолф, један од синова цара Светог римског царства Отона И Великог. Град се користио за узгајање коња у плодним долинама, у близини данашњег центра града, иако су недавна археолошка ископавања показала да је ово подручје већ било у власништву меровиншких фармера.
Грб града Штутгарта приказује црног коња који стоји на задњим ногама, на жутој позадини. Познато је да је у садашњем облику први пут кориштен 1938, док су се раније користиле различите варијанте и боје, често и са два коња. Овај хипотетички грб даје назнаке о пореклу назива Штутгарт. Могуће порекло имена града води од старонемачког назива штуотгартен, где реч штуот наводи на староенглески појам стод у значењу коњушница, ергела. Старонемачки појам гартен означава место првобитног насеља. Такође, лого аутомобилске компаније Порше садржи измењену верзију градског грба.
У граду се налази пет од укупно 11 државних музеја у покрајини Баден-Виртемберг. Једна од најзначајних је стара државна галерија (Стаатсгалерие) која је отворена 1843, а проширена 1984. године. У њој се чувају уметничка дела из многих епоха, од 14. века до модерне уметности укључујући дела Рубенса, Рембранта, Монеа, Реноара, Сезана и Беуса.
Мотоцикл и аутомобил на четири точка су изумљени у Штутгарту, по чему су се прославили Готлиб Дајмлер и Карл Бенц. Већ 1887. године Дајмлер и Вилхелм Мајбах су основали компанију „Дајмлер Моторен Геселшафт“ и започели индустријску производњу аутомобила. Из тог разлога, Штутгарт с правом зову колевком аутомобила у светским размерама. Мерцедес-Бенц, Порше и Мајбах се и данас производе у Штутгарту и његовој околини. Овде је произведен и први прототип Фолксваген бубе, коју је дизајнирао у Штутгарту Фердинанд Порше.
Штутгарт поседује међународни аеродром (нем. Флугхафен Стуттгарт) који се налази око 13 км јужно од центра града на подручју које припада суседном градићу Лајнфелден-Ехтердингену. Везе од аеродрома до центра града су изузетно добре, тако да је потребно око 30 минута да се од аеродрома дође до центра користећи линије С-Бана - С2 или С3. Аеродром у Штутгарту је једини већи градски аеродром у Немачкој који има само једну писту.
Поред аеродрома пролази државни ауто-пут А8 (Аутобан А8), који одређује јужну границу града. Повезује Луксембург, преко Сарбрикена, Карлсруеа, Штутгарта, Минхена и Салцбурга, са Бечом. 
Други значајнији ауто-путеви према Штутгарту су А81 (правац Цирих–Зинген–Вирцбург–Хамбург) и А831.

Бијељина је град и средиште истоимене општине у сјевероисточном дијелу Републике Српске. Површина општине је 734 км², а укупни број становника износи отприлике 114.663. Град је историјско средиште Семберије и један од најбогатијих градова Босне и Херцеговине. Као плодан равничарски град чини један од центара за производњу и трговину храном. Бијељина је препознатљива по пространом централном тргу, чију љепоту увећава пријатан амбијент Градског парка.

Влада Републике Српске је у мају 2012. године донијела одлуку о промјени статуса општине Бијељина којом је Бијељина добила статус града.1992.године.

На простору општине Бијељина за сада најстарији потврђени трагови живота људи потичу из млађег каменог доба (5000 - 3000 година п.н.е.). Такође су забиљежени остаци из периода неолита, бронзаног и гвозденог доба и античког периода. Истраживани су локалитети Градац и Пољопривредно добро у Батковићу, Главичицама, Кућерине у Дворовима, Село у Којчиновцу, Бродић у Тријешници, а из античког периода истражена је римска вила на локалитету Прекаја у Бродцу, а у Великој Обарској је пронађена оловна плочица култне намјене са представом 'Подунавских коњаника'.

Најпознатији старосрпски и старословенски локалитет код нас је истражен са обје стране Бистрика између села Батковић и Остојићево и састојао се од 4 локалитета у трајању између ВИИ и XИИ века. Посебно је значајно да је на локалитету Челопек истражен већи комплекс радионица металуршког насеља гдје су наши преци у ВИИИ вијеку топили гвожђе и производили гвоздене алатке, о чему јасно свједочи налаз гусано - графитног лонца који се чува у бијељинском Музеју. У ово вријеме насеље на Бистрику, вероватног назива Бистрица, било је без сумње центар жупе која је обухватила цијелу равницу прије него што је настала Бијељина.

Прво спомињање имена Бијељина губи се у далекој прошлости. У “Љетопису попа Дукљанина”спомиње се једна побједа захумског кнеза Беле - Павлимира против Мађара “у равници Белина”'. Данас се у науци сматра да је први сигуран помен насеља Бијељине онај од 3. марта 1446. када је овде опљачкан један дубровачки трговац од стране људи Илочког бана.

Бијељина је као ријетко који град само у последњих 500 година чак 2 пута мијењао комплетно становништво. Први пут је то било са доласком Турака 1520. године, а други пут са доласком Аустријанаца 1716. године. По попису Зворничког санџака 1533. године у опустелом Бијељинском крају спомињу се само 4 села: Четвртковиште, Мирковци (Дашница), Грм (Галац) и Чукојевићи (Модран) са укупно 55 кућа. На следећем попису из 1548. пописано је 17 села са 772 куће, од којих 554 православних и 218 муслиманских. Из овог времена је и најстарија грађевина у Бијељинској општини, а то је духовни центар Срба овог краја - Манастир Тавна, немањићка задужбина.