Зеница је град у Зеничко-добојском кантону, у средњем делу Босне и Херцеговине. Економско је седиште географске регије Средње Босне, и, поред Травника и Јајца је најважнији град тог дела државе.

По последњем службеном попису становништва из 2013. године, општина Зеница имала је 115.134 становника, распоређених у 81 насељу. Општина Зеница се налази у саставу Федерације Босне и Херцеговине. Средином 2007 године општина Зеница као јединствена урбана целина проглашена је градом.

Зеница је познат индустријски центар. У досадашњој политици развоја доминирале су базне гране индустрије (производња железа и челика и рударство). Експлоатација мрког угља у Зеници је отпочела 1880. године, а производња челика 1892. године.

Премда Зеница у ратном периоду (1992-1995) није претрпела ратна разарања у оној мери као нека друга места у Босни и Херцеговини ипак се мора констатовати да је рат оставио значајне последице по привреду. Оне се огледају првенствено у обустављању континуираног процеса производње челика и великом смањењу производње.

Ратарство и сточарство имају значајне предуслове за даљње повећање производње уз већу примену агро-техничких мера. У ратарској производњи најзаступљенија је производња квалитетног кромпира са значајним тржним вишковима, мркве, лука, кукуруза, пшенице и поврћа. Изван Зенице цењен је и тражен познати овчији сир.

У Зеници ради 19 основних и 12 средњих школа. Између осталих ту је основна музичка школа, основна специјална школа, те католички школски центар који има основну школу и гимназију.

Зеница је универзитетски град. У Зеници делује неколико факултета: машински, металуршки, педагошки, правни, економски, здравствени и исламски педагошки факултет.

Бијељина је град и средиште истоимене општине у сјевероисточном дијелу Републике Српске. Површина општине је 734 км², а укупни број становника износи отприлике 114.663. Град је историјско средиште Семберије и један од најбогатијих градова Босне и Херцеговине. Као плодан равничарски град чини један од центара за производњу и трговину храном. Бијељина је препознатљива по пространом централном тргу, чију љепоту увећава пријатан амбијент Градског парка.

Влада Републике Српске је у мају 2012. године донијела одлуку о промјени статуса општине Бијељина којом је Бијељина добила статус града.1992.године.

На простору општине Бијељина за сада најстарији потврђени трагови живота људи потичу из млађег каменог доба (5000 - 3000 година п.н.е.). Такође су забиљежени остаци из периода неолита, бронзаног и гвозденог доба и античког периода. Истраживани су локалитети Градац и Пољопривредно добро у Батковићу, Главичицама, Кућерине у Дворовима, Село у Којчиновцу, Бродић у Тријешници, а из античког периода истражена је римска вила на локалитету Прекаја у Бродцу, а у Великој Обарској је пронађена оловна плочица култне намјене са представом 'Подунавских коњаника'.

Најпознатији старосрпски и старословенски локалитет код нас је истражен са обје стране Бистрика између села Батковић и Остојићево и састојао се од 4 локалитета у трајању између ВИИ и XИИ века. Посебно је значајно да је на локалитету Челопек истражен већи комплекс радионица металуршког насеља гдје су наши преци у ВИИИ вијеку топили гвожђе и производили гвоздене алатке, о чему јасно свједочи налаз гусано - графитног лонца који се чува у бијељинском Музеју. У ово вријеме насеље на Бистрику, вероватног назива Бистрица, било је без сумње центар жупе која је обухватила цијелу равницу прије него што је настала Бијељина.

Прво спомињање имена Бијељина губи се у далекој прошлости. У “Љетопису попа Дукљанина”спомиње се једна побједа захумског кнеза Беле - Павлимира против Мађара “у равници Белина”'. Данас се у науци сматра да је први сигуран помен насеља Бијељине онај од 3. марта 1446. када је овде опљачкан један дубровачки трговац од стране људи Илочког бана.

Бијељина је као ријетко који град само у последњих 500 година чак 2 пута мијењао комплетно становништво. Први пут је то било са доласком Турака 1520. године, а други пут са доласком Аустријанаца 1716. године. По попису Зворничког санџака 1533. године у опустелом Бијељинском крају спомињу се само 4 села: Четвртковиште, Мирковци (Дашница), Грм (Галац) и Чукојевићи (Модран) са укупно 55 кућа. На следећем попису из 1548. пописано је 17 села са 772 куће, од којих 554 православних и 218 муслиманских. Из овог времена је и најстарија грађевина у Бијељинској општини, а то је духовни центар Срба овог краја - Манастир Тавна, немањићка задужбина.