Мостар представља управно седиште Херцеговачко – Неретванског кантона, уједно и економско, културно, универзитетско и привредно седиште Херцеговине. Настао је у цветној долини реке Неретве чији су мостови од давнина имали своје чуваре – мостаре, по којим је овај град и добио име.
Одувек је био раскрсница многих цивилизација чији се дух у овом граду задржао до данашњих дана, и то је оно што га чини јединственим у односу на друге градове БиХ. Његово становништво углавном сачињава млада популација, а с обзиром на чињеницу да представља и универзитетски центар регије. Може се слободно казати да је Мостар град младости. Насељава га приближно 126 000 становника.
Током деведесетих година, био је један од најразоренијих градова чије је културно – историјско наслеђе претрпело велике последице, међутим након рата интензивно је рађено на његовој обнови и реконструкцији.
Међу грађевинама које су претрпеле највећу штету је његово главно обележје - јединствени Стари мост. Стари мост подигнут је у XВИ веку и представља први споменик културе у БиХ који је стављен под заштиту УНЕСЦО-а. Његова послератна реконструкција завршена је 2004. године.
Поново је изграђена Црква св. Петра и Павла, фрањевачка црква и њен звоник, Стара мостарска гимназија као и највиша зграда у Мостару подигнута у време бивше Југославије – „Мостарка“. Такође, обнављају се улице које су биле најоштећеније у граду - Булевар Народне Револуције/Улица хрватских бранитеља и Улица Алексе Шантића/Твртка Милоша. Довршен је и главни обекат Свеучилишне клиничке болнице који представља једну од најбоље опремљених и најсавременијих болница на простору југоисточне Европе.
Отворени су и Шпански трг  као и шеталиште Николе Шубића Зрињског које спаја поменути трг са Тргом хрватских великана,  и ревитализовани паркови Зрињевац и Парк нобеловаца на чијој се супротној страни налази парк Антуна Бранка Шимића.   
Херцеговачко-неретвански кантон чувен је и по једној од најбољих гастро понуда Балкана. Ово подручје познато је по традиционалним јелима органског порекла међу којима су најпознатија: месо испод сача, домаћи хлеб, разне врсте сирева, свињски или говеђи пршут, морска и речна риба, домаћа вина и сокови, као и мед од лековитих трава.
Осим по изузетној гастро понуди, туристичка понуда Мостара позната је по занатским радњама и тржним центрима са разноврсном понудом. Такође, посебно задовољство представља посета овом граду током фебруара месеца, када се његовим улицама и крајолицима простире мирис чувеног бехара.
Аутобуске карте се могу купити на станици или директно од возача аутобуса. Будући да је Исток Аутобуска станица  у потпуности обновљена и обзиром на то да се налази у непосредној близини главне железничке станице, обекти, као што су барови и продавнице су на располагању путницима. Станица је такође опремљен са гардеробом, где можете оставити свој пртљаг уз накнаду (око 2 КМ по комаду пртљага).
Аутобуска станица Исток:
Адреса: Трг Ивана Крндеља бб, Мостар
Тел: +387 36552025

Аутобуска станица Запад:
Адреса: Вуковарска бб, Мостар
Тел: +387 36348-680

Бијељина је град и средиште истоимене општине у сјевероисточном дијелу Републике Српске. Површина општине је 734 км², а укупни број становника износи отприлике 114.663. Град је историјско средиште Семберије и један од најбогатијих градова Босне и Херцеговине. Као плодан равничарски град чини један од центара за производњу и трговину храном. Бијељина је препознатљива по пространом централном тргу, чију љепоту увећава пријатан амбијент Градског парка.

Влада Републике Српске је у мају 2012. године донијела одлуку о промјени статуса општине Бијељина којом је Бијељина добила статус града.1992.године.

На простору општине Бијељина за сада најстарији потврђени трагови живота људи потичу из млађег каменог доба (5000 - 3000 година п.н.е.). Такође су забиљежени остаци из периода неолита, бронзаног и гвозденог доба и античког периода. Истраживани су локалитети Градац и Пољопривредно добро у Батковићу, Главичицама, Кућерине у Дворовима, Село у Којчиновцу, Бродић у Тријешници, а из античког периода истражена је римска вила на локалитету Прекаја у Бродцу, а у Великој Обарској је пронађена оловна плочица култне намјене са представом 'Подунавских коњаника'.

Најпознатији старосрпски и старословенски локалитет код нас је истражен са обје стране Бистрика између села Батковић и Остојићево и састојао се од 4 локалитета у трајању између ВИИ и XИИ века. Посебно је значајно да је на локалитету Челопек истражен већи комплекс радионица металуршког насеља гдје су наши преци у ВИИИ вијеку топили гвожђе и производили гвоздене алатке, о чему јасно свједочи налаз гусано - графитног лонца који се чува у бијељинском Музеју. У ово вријеме насеље на Бистрику, вероватног назива Бистрица, било је без сумње центар жупе која је обухватила цијелу равницу прије него што је настала Бијељина.

Прво спомињање имена Бијељина губи се у далекој прошлости. У “Љетопису попа Дукљанина”спомиње се једна побједа захумског кнеза Беле - Павлимира против Мађара “у равници Белина”'. Данас се у науци сматра да је први сигуран помен насеља Бијељине онај од 3. марта 1446. када је овде опљачкан један дубровачки трговац од стране људи Илочког бана.

Бијељина је као ријетко који град само у последњих 500 година чак 2 пута мијењао комплетно становништво. Први пут је то било са доласком Турака 1520. године, а други пут са доласком Аустријанаца 1716. године. По попису Зворничког санџака 1533. године у опустелом Бијељинском крају спомињу се само 4 села: Четвртковиште, Мирковци (Дашница), Грм (Галац) и Чукојевићи (Модран) са укупно 55 кућа. На следећем попису из 1548. пописано је 17 села са 772 куће, од којих 554 православних и 218 муслиманских. Из овог времена је и најстарија грађевина у Бијељинској општини, а то је духовни центар Срба овог краја - Манастир Тавна, немањићка задужбина.